Rekli smo da je Božja vizija proročkog karaktera zapisana u Jezekilju 3:8: "Evo dadoh tebi obraz tvrd prema njihovu obrazu, i čelo tvrdo prema njihovu čelu." Hrist je u svom pozivu ljudima da ga slede uvek želeo da ima ne one koji su imali samo oduševljenje, nego one kuji su bili svesni cene takvog poziva. Svest o ceni i odluka u srcu da uz tu cenu sledim, stvara preduslove za proroka. Umreti sebi i svom stilu života je pred-uslov da rodim rod Jovan 11,24.25.

1. NEOSETLJIVOST ZA LIČNE NEPRAVDE

U 1. Korinćanima 4,9−13 apostol Pavle opisuje kakav "ugled" uživaju apostoli u religioznom svetu i na kakvom su glasu. Reci: "Postali smo kao smeće sveta", govore dovoljno o tome da se nisu borili za svoj ugled, već im je stalo do toga da budu sluge Božje više nego da ugađaju ljudima (Galatima 1,10), želja da uvek odbranim svoj stav i uverenje, da uvek objasnim zašto sam postupio onako dok su me drugi "pogrešno razumeli", nastojanje da uvek imam opravdanje za svaki svoj postupak, osećaj povređenosti kad me drugi kritikuju, znak je da moje "ja" živi i da nisam spreman da idem putem koji je određen zaproroka. Moje "ja" živi i traži svoje pravo, svoju slavu. Teško podnošenje kritike je pokazatelj da je moj ugled zavisan o tome šta ljudi misle i o njihovom ocenjivanju. "Popularnost proroka" mora biti uvek zavisna o oceni njegovog Gospodara, onoga koji ga šalje. Sigurnost prorokove ličnosti se uvek temelji na poznavanju Boga.

Njegove volje i poslušnosti prema toj volji. A za ovo nema molitve koja na mističan nacin menja moj karakter. Ovo zahteva isti proces kroz koji je i Hrist prošao, kroz koji i mi moramo da prođemo da bi Bog mogaoda nas upotrebi kao narod koji ima kvalitete i koji tim kvalitetima može da ukaze na poredak u Božjem večnom carstvu. Isus je to naučio. "Iako i bijaše sin Božji, ali od onoga što postrada nauči se poslušanju." (Jevrejima 5,8).

2. BOG NAJPRE UČI SVOG PROROKA

"Ustani, iziđi u polje, i ondje ću govoriti s tobom", reči su koje je Gospod u samnom početku posle poziva uputio proroku (Jezekilj 3,22). Pre nego im progovorimo ovom svetu, mora Bog nama progovoriti. Možemo dati samo ono što nam je dano odozgo, što prorok treba da doživi u tom procesu U Jezekilju 3,24 piše: "idi, zatvori se u kuću svoju". Kad bi doživeli poziv od Gospoda, većina od nas bi odmah jurnula da propoveda, daodmah na velika zvona označimo ko smo mi i kako "imamo od Gospoda reč". Na žalost, mnogo je onih proroka koji pod "Gospodnjom firmom" propovedaju svoju denominaciju i teologiju. Takvi se nađu vrlo uvre-đeni ako ljudi ne prime njihov način razmišljanja, njihovo razumevanje Reči. Oni žele da budu odjednom poznati, priznati i hvaljeni. Isus je bio nepoznat religioznom svetu. Uvaženi teolozi onog vremena su se pitali ko je On i kako sve to zna a da nije pohađao "njihovu teološku školu?" Isus je bio nepoznat religioznom svetu ali je zato bio poznat nebeskom svetu. Pavle je takođe u početku bio nepoznat crkvama. Proroci su ljudi koji su pre svega poznati Bogu i nebu a posle toga ljudima i svetu. Postoji period u životu proroka kada "niko ne zna gde je on." To je vreme kada ga Bog poziva da u tišini pred Njim primi Njegovo učenje i uputstva za dati mu poziv i zadatak.

14)  U Jezekilju 3,25 vidimo isti doživljaj kao i u životu apostola Pavla. Bog je svezao proroka da bi ga usmerio ka samo jednom cilju. Od dana poziva, prorokov duh, um i sva snaga su posvećene božanskom planu. Pavle o ovome govori u Delima 20,22. U ovom periodu prorok gubi svoj ljudski identitet i umire sebi i svojim darovima ,da bi ga Bog vaskrsao u novom duhu. Čak i naši darovi treba prvo da "umru" da bi ih potom Gospod vratio vaskrsle, pomazane za službu. Čak i kada smo nanovorođena deca Božja, treba da prođemo jedan period u kome će Bog promeniti naše stare navike i način razmišljanja. Naš duh je već postao sasvim nov. (2. Korinćanima 5,17), ali Duh Sveti treba dnevno da radi u oblastima naše ličnosti −duši i telu. I duša i telo treba d budu podložni duhu kroz kojega imamo kontakt sa Bogom. Prorok treba da dođe do zaključka da ne može biti veći od svog Gospodara i da će u svetu imati isti ugled kao i onaj koji je pre njega hodao zemljom a koji ga sada šalje u istu misiju.

Mnogi od nas sanjaju o velikoj propovedničkoj i pastirskoj karijeri i telesno reagujemo kada u svetu naiđemo na kritiku. To je znak da nismo prošli  period u kome je Bog dobio priliku da sa nama razgovara. Još uvek živi onaj stari čovek koji je po prirodi takav da mu slava godi, a kritika ne. Dobiti poruku od Gospoda ne znači uvek naredbu da je odmah predamo drugima. Za Božju poruku postoji Božje vreme. Koliko su puta propovedi bile više na štetu nego na blagoslov Božjem narodu, samo zato što ih je propovednik u svom nestrpljenju predao ljudima u pogrešnom duhu i pogrešnom trenutku! Zato Bog govori Jezekilju u 3,26 da neće odmah postati veliki govornik, već "da će mu jezik zalepiti za nepce" kako ih više ne bi karao. Jezekilj je trebalo da čeka na rec od Boga i na Duhom Svetim stvorenu priliku da govori poruku. Neki od nas moraju uvek i svuda da se čuju. Bio je period u mom životu kada sam mislio da moram u svakoj situaciji da govorim kako bi ljudi primetili da sam i ja tu!

Tada mi je Gospod kroz gorka i ponižavajuća iskustva pokazao da nije najvažnije da se bude svuda viđen i da se čuje , već da je važno govoriti i pokazati se u Njegovom trenutku. O, kada bih ja jednoga dana govorio na onoj konferenciji! Ili, kada bih dospeo na prvu stranicu onog lista! Onda bi ljudi saznali ko sam i šta sam! U nebu nema popularnih hrišćanskih magazina i velikih konferencija za "velike govornike" ali ima nagrada za one koji su mogli da umru sebi i svojim ambicijama rekavši: "Da, Oče, neka bude Tvoja volja." Prorok gubi čak i slobodu da govori šta on misli. Bog želi da njegova usta ćute dok su uši priklonjene Njegovom glasu i da govori ono što je čuo da Gospod želi da pređe preko njegovih usana.

3. DOŽIVLJAJI KOJI FORMIRAJU PROROKOV KARAKTER

Važni događaji su se dogodili u životu Jezekilja i oni su odneli sav ljudski ponos iz njegovog srca. Trebao je, po Božjem zahtevu da obrije svoju glavu i bradu. Za jednog Izraelca to je bilo ruglo, sramota! U 2. Samilovoj 10,4.5 vidimo kakva je sramota bila za Davidove ljude kada su tome bili izloženi. Ljudi koje je Bog pozvao u službu su morali da poštuju pravilo da ne briju glavu i bradu. U Jezekilju 44,20 vidimo da je to važno i za sveštenike, a u 4. Mojsijevoj 6,5 bilo je rečeno za sve koji su se odazvali pozivu u službu i prihvatili nazirejski zavet. Kakve li sramote za proroka! Ko će slušati proroka "celavog" i bez brade? Zarće nam takav reći: "Ovako govori Gospod"? Sledeći neugodni doživljaj koji je uništio svaku mogućnost da Jezekilj bude slavan i popularan propovednik i prorok, bio je opet zahtev od Boga. Jezekilj je trebalo da učini pred celim narodom nešto što bi ga prema zakonu učinilo opoganjenim (3. Mojsijeva 5,3; 7,21) o tome govori Jezekilj 4,12−15. Ako bi posle dodira sa nečistim, bilo ljudskim ili životinjskim, imao kontakt sa svetim činom žrtve pričesnice, bio bi čak istrebljen iz naroda. Jezekilj tako postaje ne samo prorok koji nije po njihovom ukusu, već ruglo u narodu, karikatura proroka koji svojim izgledom i "religioznim karakteristikama nikako ne može biti prorok. Kao osoba postaje poruka celom Božjem narodu.

"... Šta znači za nas, to što ti radiš?" pitaju se drugi. Istu stvar je doživeo i Isaija: tri godine je išao u takvoj odeći da su se ljudi pitali šta to znači. Bio je bio proročki znak, neshvatljiv za Božji narod (Isaija 20,2−3). Ti događaji nisu bili samo "ludi, čudni potezi" poroka, nego nešto što je Bog tražio od njih, što je bila cena za zadatak koji su primili od Njega. Bili su ludaci, ruglo u očima ljudi ali poštovani u nebu kao oni koji su spremni da rade ono što Gospodar traži i budu onakvi kakve ih Bog želi a ne ravni ukusu religioznog sveta koji je živeo daleko od Boga. Prorok je često predmet ne samo kritike, nego i ismejavanja ljudi koji ne razumeju šta Bog radi u vremenu u kojem žive. Jeremija je to doživeo zbog svoje poruke − bio je svima na podsmeh (Jeremija 20,7−9).

Proročka služba današnjeg vremena takođe mora da plati svoju cenu. Božji narod danas nije mnogo drugačiji od otpalog izraelskog naroda. Tvrda reč ne odgovara religiozno uspavanom svetu i zato su oni koji i danas mare za Božju volju često "neshvaćeni čudaci vredni ismejavanja i izrugivanja", odbačeni, prezreni, osuđivani. Svi doživljaju su učinili da je prorokov prirodan čovek morao da umre. On je umro za očekivanja da će biti uzdizan kao velik i inteligentan propovednik. Proroci su bili nepoznati religioznom svetu ali ih je dobro poznavao Onaj od koga su bili poslani − Bog. Nebo ih je znalo. Njihova religiozna kultura nije bila na visini očekivanja njihovih sunarodnjaka. Njihov izgled i stil propovijedanja nije odgovarao organivanom crkvenom životu. Proroci su bili nepopularni jer su uznemiravali "dubok san" religioznih ljudi a oni su bili "Oni kojih svet ne bijaše dostojan" (Jevrejima 11,38). U svakom slučaju, ni oni ni poruke koje su imali (a od Boga su ih dobili), nisu mogli da budu shvaćeni i prihvaćeni.

4. "HRISTOVA SRAMOTA" − NAGRADA ZA PROROKOV

ZEMALJSKI ŽIVOT

Jedanaesto poglavlje Jevrejima ovo opisuje. Mi ih svi znamo i divimo se njihovim podvizima, znamo i to da su to upravo oni ljudi koje je Bog mogao da upotrebi − ljudi koji su "sramotu Hristovu smatrali većom" odm svog ugleda i slave koju im je nudio religiozni svet (Jevrejima 11,26). Oni koji su bili spremni pre nego što su stupili na pozornicu da provedu godine u pripremi, u tajnosti, daleko od svetla pozornice. Mi JESMO proročki narod, grad na gori, so svetu! Od te uloge ne možemo pobeči. Ne možemo pobeći ni od cene koju ta uloga traži. Svet u kome živimo nece uvek sve razumeti ali to i nije najvažnije. Mojsije se molio i želeo da "ceo Božji narod postane prorok". O, kada bi bilo tako! Ali, sada nije vreme za žaljenje što neće biti sasvim tako. Vreme je da sagledamo cenu, pristanemo na Božje uslove, stavimo pred oči nebo i Njega koji nas poziva. Vreme je da kažemo: "Gospode, evo mene, šalji mene." I kad budeš to rekao, seti se kroz Božju reč, da je put proroka isti danas kao i u vreme Jezekilja ali da vredi njime poći. 

PROROK − MOLITELJ ZA NAROD

Zadatak proroka nije samo da donese poruku od Boga. Da bi mogao doneti poruku u pravo vreme i na pravi način, prorok treba da doživi poistovećenje sa narodom u situaciji u kojoj se narod nalazi. Da bi to mogao, treba da razume narod i njegovu situaciju. Prorok nije pozvan da gradi svoju karijeru na onome što mu Bog pokazuje, niti da uzvisivši se duhovno iznad naroda, postane onaj koji ce svojom porukom "ubijati" narod. Propovedaonica kao ni proročka služba, nije pozicija sa koje prorok vodi lični okršaj s onima koji nisu na njegovoj liniji ili nemaju isto teološko shvatanje stvari. Pod "Božjom firmom" se rade samo poslovi Božjeg carstva. Prorok uvek mora imati isti motiv u donošenju poruke kao i sam Bog − ljubav prema narodu i saosećanje sa njihovom situacijom. To se jasno vidi iz 2. Dnevnika 36,15 "...slao je k njima zarana svoje glasnike ...jer mu bijaše žao svojega naroda i svojega Prebivališta." Zato je za proroka važno da koliko ima ljubavi prema Bogu i koliko razume njegovu poruku, isto toliko da ima ljubavi i razumevanja prema narodu. Ma kako bila teška Božja poruka, narod nikada nije taj koji treba da bude uništen. Bog želi uvek da uništi samo greh. Proročki poziv i službu bi dakle mogli da vidimo u ta dva čina: preneti narodu dobijenu poruku od Boga i posvetiti se molitvi za isti taj narod, zastupati ga pred Bogom.