| Prorok u zastupničkoj molitvi |
 |
 |
 |
| Napisao Dobra vest |
|
Prorok koji je poslan mora po svom karakteru da postane sličan, isti kao onaj koji ga je poslao. Mi kao Božji proročki narod jesmo odraz Njegovog karaktera ovde na zemlji. Hristov um je u nama. Hristovo ponašanje je naše ponašanje. Da li možete da zamislite Isusa na današnjim ulicama kako hoda iziritiran zbog "glupih, nemoralnih ljudi", komentarišući njihovo ponašanje, oblačenje, pušenje... s omalovažavanjem? Na žalost, većina nas hrišćana se tako ponaša prema izgubljenom svetu. Pre nekoliko meseci sam lično morao da padnem na tom ispitu da bi se razotkrile misli moga srca. Vozeći auto, jedan mladić je istrčao ispred mog auta na mestu gde mu nije bilo dozvoljeno. Zakočio sam, dete je poletelo sa zadnjeg sedišta na pod i sva-kako, ja sam reagovao. Ali, kako? "Zašto ne paziš, majmune?!" Pre nego što sam izustio ovu poslednju reč osetio sam borbu u sebi ali sam dopustio svom ljudskom ponosu da reaguje pre Hristovog uma i Duha. Odmah iza toga mi dođoše misli: "Da li bi sada mogao tom istom mladiću reći − 'Bog te ljubi i želi da te spasi − majmune!?'" Kako reaguju pravi proroci? Kad je Jezekilj dobio poruku o Božjem sudu nad narodom u Jezekilju 9,1−7, on u st. 8 vapi u svom saosećanju sa narodom i moli Boga za milost. "Zar ćeš zaista uništiti sve što preostade od Izraela"? Neki bi rekli: "Baš im tako i treba, zaslužili su." Ali Božji proroci poznaju Božje srce i osećaju sa onima od kojih su i oni jedan deo. Mojsije u 2. Mojsijevoj 32,19 izražava svoju ljutnju na greh koji je narod počinio, bacivši u gnevu ploče ali u trideset drugom poglavlju 30−32 pokazuje da mu je stalo da narod ne propadne i da se obrati, da se spasi. On se ne ističe kao jedini pravedni već uzima greh naroda i odlazi pred Boga da zastupa narod. Mojsiju je stalo do naroda. Čudno? Do ovakvog naroda? Da, jer je i Bogu stalo. Kakvi smo mi bili kada je Hrist umro za nas? Mojsije ide čak korak dalje i u 4. Mojsijevoj 12,13 moli se za one koji su ga lično uvredili. Ne raduje se Božjem sudu nadnjima već vapi za milost nad takvima. Apostoli su trebali da počnu svoju službu iz Jerusalima jer je tom gradu Evanđelje bilo hitno potrebno da bi Hristove ubice prve dobile šansu za oproštenje. Haleluja; to je ljubav Očeva, prorokova i ... da, tvoja i moja! 1. Samuilova 7,5 pokazuje još jednog Božjeg proroka u akciji koji neumoljivo zahteva uklanjanje greha iz Božjeg naroda, ali istovremeno odlazi da zastupa taj isti narod pred Bogom. Božja mržnja prema grehu je obuzela celo prorokovo srce i ispoljava se u oštrini poruke ali je Božja ljubav ovladala njime do te mere da je spreman kao i Mojsije, dabude izbrisan iz knjige života ako Bog uništi narod. Isus je svakako najbolji primer. Došao je na svet i doneo najkraću i naj-jasniju proročku poruku: "Ko nije sa mnom, protiv mene je", ali nije došao da gazi neprijatelje već da ih ljubi i ne samo da ljubi, već da se do te mere poistoveti sa stanjem čoveka da je sam postao grehom i umro za svakoga, pa i svog neprijatelja. Isus je došao da uništi dela sotone i a da spasi ljude pa čak i one koji su bili samim sotonom opsednuti. Bio mu je žao naroda. Jezekilju je bilo žao Božjeg hrama koji je bio pun greha i želeo je, kao i Bog, da vidi čist hram pun slave. Poruka Jezekilja je poruka današnjoj Crkvi! Hram Božji (a to smo mi) je u završnoj fazi gradnje. Da li nam je žao stanja u kome se nalazi? Plačemo li nad Hristovim razdeljenim Telom. Mrzimo li našu teološku egocentričnost koja drži ostalu decu Božiju na distanci? Da li smo zadovoljni životom u crkvama "naše firme" punim greha ovog sveta, sa žarkim isčekivanjem da na one koji isto ne veruju, padne Božji sud kao dokaz da imaju pogrešnu doktrinu? Ispitajmo se nemamo li srca ispunjena farisejskom pravednošcu i Jonin motiv. Božji narode, Jezekilj ima poruku za nas danas! On je i nama, kao i drugi proroci, znak i izazov. Pokajmo se i dozvolimo da nam Duh Sveti formira Hristov um i Njegovu ljubav za SVU braću i sestre i za izgubljeni svet. Ako misliš da te Gospod poziva da budeš prorok, proveri zasigurno motiv svoga srca jer bez voljnosti da se u ljubavi moliš za narod, nemaš pravo da Mu kažeš: "Ovako govori Gospod." A, mi, proročki narod, da li samo govorimo ovom svetu ili se i molimo s Hristovim žarom − žarom Njegovih proroka, za svet? Jedno zahteva drugo!!! PROROKOV STIL ŽIVOTA Reč "disciplina" je nepopularna reč današnjeg čoveka. Bez životnog cilja i motivacije današnji čovek ne nalazi dovoljno jakih razloga da disciplinuje svoj život. Veoma mali deo hrišäana nalazi za shodno da živi disciplinovano. Da odmah u početku kažem šta pod time mislim: disciplinovano živeti ne znači živeti "pod zakonom Disciplinovanost je davanje prednosti stvarima koje imaju večni značaj. Zbog toga što nas sitna zadovoljstva ovog života drže u vlasti, kao hrišćani nismo postigli više nego što jesmo. Pod disciplinom ne mislim ni na asketizam. Božji narod ima pravo da uživa i da sebi "pruži trenutke odmora i zadovoljstva" ali je pitanje koje mesto dobri trenutci zauzimaju u mom životu. Duhovna lenjost je glavni problem Božjeg naroda. Kad im je Bog dao obecanu zemlju, Izraelci su došli Isusu Navinu mrmljajuci da su primili u nasledstvo mali deo. Isusov odgovor je bio, u Isusu Navinu 18,3: "Dokle ćete oklevati, te ne idete i uzmete zemlju koju vam je dao Gospod Bog otaca vaših?" Izraelci (neki od njih) su hteli da im se sve servira. Pastor Isus Navin je trebalo da se pobrine za sve što se njihovog nasledstva tiče. Mnogi hrišćani danas rade isto. Ljenji su da Božju reč i obećanja uzmu k sebi, te sve vreme krive pastire za njihov siromašni hrišćanski život. 1. DISCIPLINA U UPOTREBI VREMENA U Jezekilju 3,24 do 4,11 je opisan način prorokovog života koji može da roditi rod i bude pun blagoslova i na korist drugima. Planirati u izvesnim hrišćanskim krugovima se smatra skoro neduhovnim. Kako nas Duh vodi je česta fraza među takvima. Istina je da postoji druga strana koja je Duhu dala do znanja da je razum od Boga i da On tu nema puno posla. Tu je potrebna ravnoteža. Organizovanost ne sme da izbači Duh jer smo onda u religiji. Spontanost ne sme izbaciti disciplinu jer smo onda u opasnosti da Duhu pripisujemo svu odgovornost pa čak i da postanemo fatalisti govoreći: "Tako je Bog hteo!?" U stihu 24 dolazi naredba od Gospoda za proroka. Izoluj se jedno vreme, ne trči svuda, na sve konferencije, ne moraš u svakoj religioznoj supi biti prisutan. Ima pastira među nama koji se ponose svojim "nabijenim" programima misleći da je to duhovnost. Njihova česta opravdana fraza je: "Treba raditi za Gospoda dok je još dan." Međutim, Gospod nije želeo da Jezekilj samo trči pod izgovorom: "Za Gospoda!", nego je želeo da ga sluša šta ima da mu kaže i tek onda da govori i radi. Mi retko mislimo o Isusovih trideset godina pripreme i "tišine". Retko spominjemo Pavlovih četrnaest do šesnaest godina provedenih izvan javnosti. Bog hoće da nam govori i bude s nama, a ako mu ne damo vremena, kako će se to dogoditi? Jezekilj kao da je imao tu naviku da radi i bude uvek u pokretu "za Gospoda". Zato je Gospod morao da ga sveže! (stih 25.). Njegov duh je bio nemiran. Što stvari je trebalo uraditi. Ako ne bude vodio službu, neće biti blagoslov, ako se ne moli, neće biti tako snažan molitveni sat... Gospod je hteo da ga smiri i usmeri njegove misli i srce na one stvari u kojima je hteo da ga upotrebi. Drugi, pak, hrišćani imaju previše stvari za svoje privatne živote: vikendice, automobile, izlete, hobije, prijatelje... Pavlu nije bilo ni do čega. U Delima 20,24 on kaže da je "svezan u duhu" i da ne može ništa drugo da stavi na prvo mesto u svom životu do svog poziva − da propoveda Evanđelje. Brate i sestro, ako misliš da je to samo za Pavla i brata pastora, grdno se varaš. Isto važi i za tebe! Spasenje je i tvoj poziv da "ideš i kažeš drugima šta je Gospod učinio za tebe!" Planiraš li u svom danu malo vremena za Gospoda i za eventualni zadatak koga on za tebe ima ili je tvoj dan već unapred tako zauzet da, "eto na žalost, ni danas neću stići, a tako bih hteo"? Brate pastiru, planiraš li današnji dan nekoliko trenutaka sa "poslodavcem" ili je dan već takon pretrpan posetama, dušebrižništvom, sastancima, konferencijama... Možda će Gospod morati da te sveže da bi dobio priliku da bude s tobom par sati. U Jezekilju 4,4−8 je objašnjeno zbog čega je Gospod morao da ga sveže: radi molitve − radi onoga što je najvažnije. Situacija je bila toliko ozbiljna da je Jezekilj morao da odvoji ukupno stodevedeset dana jednom prilikom i četrdeset drugom prilikom samo za molitvu. Nije mogao da se okreće i gleda na ostale stvari. Trebao je disciplinu u molitvi da bi bio prorok − Božji glas svom narodu. Mnogima od nas dok molimo dođe misao da treba uraditi ono ili dok čitamo Bibliju, da smo zaboravili učiniti ovo. Mi smo u stanju odmah da napustimo molitvu i Bibliju zbog važnosti onog drugog. Kada bi nam Bog i vreme s Njim postali toliko važni da nas ništa ne odvuče taj sat ili dva iz naše kleti, jer tu, u kleti, u susretu sa Bogom, rađa se probuđenje i događaju se čuda. U Jovanu 21,18 Gospod govori Petru o promeni koju ce doživeti. On je bio jedan od "spomenutih", čija je spontanost sprečavala Boga da čini u njemu i kroz njega više. Svuda je i sve on hteo za Gospoda, sve do te mere da Gospod nije mogao sa njim da učini ono što je On hteo. Mi smo danas okrenuli Mateja 6,33. Promotrimo sebe. Najpre tražimo sve ostalo a onda se pitamo koliko vremena imamo, ako ga imamo, za carstvo Božije. U Mateju 8,21 je slika mnogih od nas. Hoću Gospode da činim Tvoju volju, ali samo još da kupim bolji auto, da dogradim na kući nešto... Vreme je bogatstvo. Kako ga koristimo mi koji smo proročki narod na ovoj zemlji? Stanimo, razmislimo i počnimo u naše dnevno planiranje i Gospodu davati dovoljno vremena (Efescima 5,16; 1. Petrova 4,7). 2. DISCIPLINA U UPOTREBI JEZIKA Jakov je znao važnost tog malog uda. Jakov je poznavao silu reči. Znao je da je Bog Rečju, govorom, stvorio nebo i zemlju, Isus je to znao: "Svojim ćeš se rečima osuditi ili opravdati" je bila rečenica poznata ljudima prvog perioda Crkve. Jezekilju je bilo to poznato. Gospod mu je zatvorio usta i mogao je da govori samo onda kada mu je Bog progovorio (stih 27). Malahija 3,16 kaže da Gospod sluša kada njegova deca razgovaraju. "Jadan Gospod", mogli bismo reći, jer naši razgovori obično nisu mnogo drugačiji od bezbožničkih. Ono što me je šokiralo kod nas hrišćana naročito kod mladih u ovoj zemlji je sledeće: kad bi se razgovaralo o fudbalu, pričale šale i slični prazni razgovori, svi bi imali nešto da kažu. Kada bi došlo do trenutka da se slavi Bog i moli, nastao bi čudan tajac". Od čega je srce puno od onoga i usta govore. Treba da se nauči da se kaže prava stvar. Ali ni to nije najvažnije. Prava stvar je prava samo onda kada bude rečena u pravo vreme. Bio je jedan period u mom životu kada bih u svom nestrpljenju rekao prave stvari ali u pogrešnom trenutku. Niko ne bi doživeo da je to bilo na blagoslov. Neko drugi bi pola sata iza mene rekao isto ali je bilo na blagoslov, jer je čekao na priliku i trenutak kad je za to bilo vreme. Priče 10,19 kažu da obilje reči ne biva bez greha. Pavle savetuje mladom Timoteju da se okane praznih govora (1. Timoteju 4,7). Na drugom mestu Božja reč govori o tome da ne upotrebljavamo dvosmislene šale. Ne umeti da se stane u pravom trenutku u svom govoru, u šalama, može da košta više nego što i mislimo. Disciplinujmo naš jezik da bi mogli da budemo kanal za Reč živoga Boga, za Reč koja drugima može doneti život. Govorimo o Gospodu i Njegovim silnim delima kada smo zajedno, izgrađujmo time jedni druge. 3. OPŠTA DISCIPLINOVANOST ŽIVOTA Jezekilj je od Boga dobio opis onakvog životnog stila koji je mogao da bude najviše blagosloven i bude najplodniji. U stihovima 4,9−11 opisan je stav prema jelu. Mnogi od hrišćana imaju stav prema tome kao u Propovedniku 2,24. Njihov hrišćanski život se sveo na uživanje u jelu, piću i svakidašnjem poslu. Mnogima je takav siromašan život uteha za promašen duhovni život. Ali, Gospod ima izlaza. Ne dozvoli da stil života koga vode ljudi koji nemaju venosti, bude i tvoj. Bog ima više od "zadovoljstva za trbuh" za tebe. U 4. Mojsijevoj 6,1−8 je opisan način života koji te može uvesti u silne blagoslove. Ne, to nije asketizam! To je prioritetnost stvari: davanje prednosti onome što ima bolji plod, što daje bolji rezultat, što ima važnost za vecčnost. Pavle je u Filipljanima 3,7−10 pokazao šta je važnije, šta ustvari vredi staviti na prvo mesto. 4. BITI U SVETU ALI NE OD SVETA Sve ovo što je Gospod radio sa Jezekiljom i što želi sa tobom i sa mnom, ima svoj cilj a to je da se ima narod koji će živeti u svetu ali ne kao svet. Imati osobe u svetu koje će svojim životom ukazivati na bolje − Božije kraljevstvo. Jezekilj je između sebe i grada u kome je bio, imao zid. U 4,3 se vidi da mu je Bog rekao da stavi zid između sebe i grada i da onda govori tom gradu. Veliki gradovi sveta u kome živimo su gnezda greha. Duh grada u kome smo može da utiče na nas ako se ne ogradimo zidom u našem duhu od duha grada u kome jesmo. Ima gradova u kojima homeseksualizam hara, drugih u kojima rock muzika ima posebno mesto ili u kojima je fudbal sve. Mnogi hrišćani dođu pod uticaj duha koji vlada u gradu u kome žive. U 2. Petrovoj 2,7.8 opisuju se muke u duhu koje je Lot proživljavao zbog greha grada u kome je živeo. Kako je tebi i meni u gradu u kome živimo? Jesi li se ogradio ili si dao mesta duhu fudbala, rock muzike... koji vlada gradom u kome živiš. O, da nam Gospod da da nam je greh grada u kome živimo povod da se svežemo na molitvu a ne iskušenje da se povedemo za njim. U Otkrivenju 18,4 je poziv za narod Božji u svim vremenima: "Iziđite iznje, moj narode." Ja verujem da je poseban sud nad velikim gradovima ovog sveta. Da li sam saučesnik onoga što se u njemu odvija ili sam ograđen od toga. Živim li samo u njemu ili možda i od onoga što je u njemu? Sve je ovo pitanje discipline. Pitanje je: da li mi, Božji narod, shvatamo našu ulogu u ovom svetu? lako smo samo došljaci, Bog nije zamislio da odemo odavde, a da svet ne zna da smo postojali. Pre nego što odemo, treba da im ukažemo da tamo gde odlazimo postoji već u nama. Carstvo Božje je u nama. Zarazimo ovaj svet, grad u kome jesmo, principima carstva koje je večno, u kome je sam Hrist Car. Zar to nije dovoljan razlog da planiramo čemu cemo dati više mesta u našim životima? Zar to nije dovoljno da naše vreme, jezik i ostale stvari u ovom životu damo na sto postotnu upotrebu Duhu Svetome? U meni nešto govori − da, amen! Ti si HRISTE dostojan. Evo me, uzmi me! PROROKOVA PORUKA Prorok je poslan. Onaj koji ga je poslao dao mu je poruku da preda drugima. Prorok je osoba bez prava da govori svoje mišljenje i reči. Njegovo jedino pravo je da govori ono "šta Gospod kaže." Izgleda negativno iako su najsrećniji i služe na najveći blagoslov upravo oni koji ne govore šta oni misle o stvari, nego šta im je Gospod rekao. Da bi se naučio da ne govori puno i svašta, Jezekilj je trebalo prođe jedno iskustvo koje bi mnogi od nas danas isto trebali. Dobri govornici nisu i proroci. Jezekilj je verovatno bio obdareni govornik i Gospod je morao da mu "sveže jezik" da bi kasnije mogao da govori samo Božje reči. U Jezekilju 3,26−27 je to opisano. Jezekilj je imao nešto da kaže narodu samo ako mu je Gospod pre toga progovorio. Kad je Duh Sveti "rodio" poruku u Jezekilju, onda su mu i usta bila otvorena da progovori. Prorok ne sme da govori svoja mišljenja u pogrešno vreme. Svi mi znamo i osećamo razliku između "stvorenih propovedi i rođenih". Svi mi znamo razliku između slova koje je mrtvo i ne govori i žive reči koja srcu govori. Jezekiljeve reči su bile smrt za greh i život za "suve kosti". Današnje crkve su pune "suvih kostiju" jer nema proroka čije su reči od Boga, natopljene Duhom i životom. Teologija koja je strana i samom Bogu je ono što se svuda čuje. Za Isusa je postojalo vreme kada je i govorio i radio. To vreme nije bilo određeno rasporedom propovedanja već uslovljeno jednostavnom istinom − on nije mogao ništa reći ako mu Otac nije dao poruku. U Jovanu 8,38 Isus kaže da govori samo ono što čuje i vidi kod Oca. Ja se sećam vremena kada sam u nestrpljenju hteo reći ono što mi je Gospod dao i niko nije rekao amen na to. Desetak minuta kasnije je neko drugi rekao istu tu stvar i ljudi su s ushicenjem rekli amen. Poruka treba da stigne u pravo vreme. Isus nije uvek ljudima odgovarao na pitanje jer je poznavao vreme i motive ljudi. Mnogo puta osoba i cela crkva nisu sazreli za poruku i onda treba čekati dok nam "Gospod ne otvori usta."Prorokova poruka je često "poruka njegovog iskustva" sa Bogom. U Mateju 10,27 Isus govori da ono što čujemo u tami javno govorimo. Mnogi od nas prolaze kroz gorka iskustva "mračnih dolina" u kojima nam Bog govori. Tu se onda rađaju poruke koje nisu samo teorija već "život". Sama teorija nema snage da rodi novi život u onima koji čuju poruku. |
