Da bi mogao druge hraniti prorok mora sam sebe prvo da nahrani. Gospod zato Jezekilju govori u 2,7−9 o duhovnom obroku koji mu je potreban da bi mogao da ide i preda poruku. Izrael se odmetnuo od Reči Božje. Ona više nije bila standard za njihov život. Prezreti Reč Božju i početi život prema svom uverenju i drugim standardima jeste odmetništvo pred Bogom. Mišljenja ljudi su bila važnija za Izrael od same Reči Božije. Bog u takvom narodu poziva osobu da bude njegov glas odmetnicima i pre nego što ide, Gospod želi da ga napuni ne ljudskom mudrošću već božanskom koja u Njegovoj Reči jer On gleda na onoga koji "dršće od Njegove Reči" (Isaija 66,2). Jezekilj je trebalo da se "najede Božije Reči". Sa današnjih propovedaonica se često čuje: tako je rekao ovaj ili onaj a tako retko: ovako kaže Biblija. Snaga Billy Graham−ovih propovedi leži u jednostavnoj upotrebi Božjeg svitka − Biblije. "Stoji pisano" je ono što se iz njegovih usta čuje najčešće.

Duh Sveti upotrebljava ono što stoji pisano. Zato je i ono klasično proroštvo − "ovako govori Gospod" podložno samoj Reči. Nije važan glas, ni ko prorokuje već da li se to slaže sa onim što "stoji pisano". Prorok ljubi Reč iznad svega. Psalam 119,103 kaže da su Davidu slatke Reči Božje. Jov ili je pohranio u sebi (23,12), kao i Marija. Jeremija ili je gutao. Bogu hvala za knjige ali da bi neko bio prorok, mora pre svega da "guta" Božju Reč. Jeremija je čak i u svom govoru trebalo da odvaja bezvredno od dragocenog. "Ja mislim, ja verujem, tako kaže onaj..." sve su to bezvredne stvari ako nisu u skladu sa "onim što Gospod kaže, što je pisano" i moraju biti izbačene iz poruka Božjih proroka.

HUMANIZAM, RACIONALIZAM I PROROKOVA PORUKA

Prorok u svojoj poruci najčešce ukazuje na ljudsko odstupanje od Božje Reči. Zbog toga proroci nailaze na protivljenja kod ljudi jer ljudima ne paše da im iko objavljuje Božji standard za situaciju u kojoj su. Veliki deo današnjeg hrišćanstva ima jedan veoma racionalistički pristup Božjoj Reči. Ljudski um želi da bude iznad neograničenog Božijeg uma i mogućnosti koje Duh Sveti ima kroz reč i danas. Jedna šala objašnjava stav mnogih hrišćana što se Božje Reči tiče: U teološkoj školi student oduševljeno reaguje na tekst o Božjem čudu razdvajanja Crvenog mora. Profesor (koji je znanjem i Boga premašio) utišava studenta govoreći: 'Tvoje je haleluja nepotrebno jer je "dokazano" da je tu bilo 20−30 cm vode i mogli su je jednostavno preskočiti". Sledeći dan isti tekst se čita i isti student ushićeno pokazuje svoje oduševljenje Božjom moći: Profesor reaguje na isti način ali student odgovara: "Haleluja, Bog je ipak silan kada je svu egipatsku vojsku mogao da udavi u takvom plićaku." Mnoge crkve i ljudi imaju probleme kada gledaju Bibliju ljudski i racionaliziraju. Problem nije u tome da li su čuda za danas i koliko, i da li je Bog Bog čuda ili ne!

U 2. Carevima 7,12−13 imamo takav slučaj. Druga bolest koja truje hrišćane je humanistički način propovedanja − "ulepšavanje" poruke da bi je čovek primio što lakše. Ne sme se biti grub sa "mudrim čovekom današnjeg civilizovanog sveta". U 4. Mojsijevoj 16,3 vidimo samo detalj pokušaja "lažnih proroka" da umanje razliku Bog − čovek. Liberalna teologija je uspela ne samo da smanji tu razliku nego i da je pojednostavi do te mere da je čovek "bog". Rimljanima 3,23 i Isaija 6,3 su poruke isto toliko koliko i Jovan 3,16. Čovek je u svoj mudrosti i znanju još uvek samo prašina bez duha (koji mu je Bog dao). A s tim duhom i bez Boga čovek je još uvek grešnik na putu za pakao, a Bog je sveti, sveti, sveti Bog koji hoće da ga spasi od greha. Duh Sveti je došao da "dokaže svetu zabludu s obzirom na greh"! (Jovan 16,8−9) Humanizam u hrišćanstvu pravi religiju od hrišćanstva a u religiji nema ni Boga ni spasenja. Prorok u svojoj poruci ima ljubavi za grešnika, ali nema "pardona" za njegov greh. Sa naših propovedaonica se čuje već toliko mnogo o ljubavi Božjoj (iako je malo u praksi ima) da su ljudi poverovali da Bog voli ne samo njih nego i njihov greh.

U 2. Dnevnika 18,7.12−13 jasno se vidi mržnja ljudi koji vole greh prema Božjim prorocima i istovremeno stalni pritisak okoline na proroka da izmeni svoju poruku. Moja iskrena molitva za one koji bez kompromisa stoje na onome što Bog govori je: "Gospode, daj snage onima koji ne bi ni za punu kuću zlata govorili drugo nego ono što im Ti narediš." Da, razmaženom hrišćanstvu ne pašu ljudi koji ljube Rer živoga Boga. Propovedanje svoje denominacije i one teologije koju moja crkva zastupa je ništa drugo nego humanistička teologija. Zar ne govori Pavle o tome u 1. Korinćanima 3,1−15?! Na našim godišnjim konferencijama se više citiraju osnivači naših denominacija nego Hrist. Zašto? Zato da ne bismo izgubili profil naše denominacije. Bog svakako i danas ima proroke, i blago onima koji ih ne kamenuju pre nego što čuju i provere njihove reči. Humanizam i racionalizam su napravili Boga invalidom, nesposobnim za nešto što je ranije mogao (valjda zbog starosti?) i na kraju ga proglase mrtvim. Ali, haleluja, Bog ne samo da nije mrtav nego nije nikad ni kijavicu imao! Mi jesmo proročki narod pozvan da objavi silna dela Božja. Čuvajmo se zato kvasca farisejskog, govora koji sjaji mudrošću palog čoveka ali sile nema.

ŠTA JE PORUKA PROROKA?

Prorokova poruka je Duhom Svetim prosvetljena pisana Božja Reč. Ono što je Bog imao da kaže ovom svetu rekao je i zapisao. To ne znači da Bog i danas ne govori u određenim situacijama nešto što ne mora da bude u Bibliji doslovno zapisano. Ali, i to mora da bude u skladu sa Biblijom. Drugim rečima, i to je već tamo ako bi samo mogli da vidimo. Jeremija govori u 9,4 o ljudima koji su privikli jezik na zlo. Proroci takođe privikavaju svoj jezik − ali na Božju Rec. Oni uvek u svakoj situaciji imaju "Rec od Boga". Navikli su se da slušaju glas Duha. Njihove poruke su Božje Reči preko njihovih usana. Njihove reči imaju snagu da menjaju situaciju u životima onih koji ih primaju. Pavle piše Timotiju u 2. poslanici 4,2 da uvek propoveda Reč. Jezdra je čitao Reč pred svim narodom (Jezdra 8,1−8) i Reč je imala uticaja na narod. Apostoli su propovedali Reč i ona je imala napredak (Dela 8,5). Bog je obećao da će Reč donositi rezultate (Isaija 55,11). U mnogim crkvama se ne događaju čuda ne zato što ih Bog više ne čini, već zato što je Evanđelje zamenjeno filosofijom i mrtvom teologijom. Čuda prate Reč a ne ljudska mišljenja (Marko 16,20). Prorok poznaje Božje srce i zato zna Božja osećanja u situaciji u kojoj je postavljen. Poruka proroka je ustvari objava reakcije Božjeg srca na datu situaciju. Bog zato kaže Jezekilju: "Govori im moje reči, poslušali oni ili ne poslušali, jer su rod odmetnički" (Jezekilj 3,7). Uspešnost proroka nije u broju onih koji prime poruku nego u verodostojnosti prikazivanja Reči koje su izašle iz usta Božijih. Prorok ne podnosi račune ljudima nego Bogu. Pošto zna da je poslan i da ne govori svoje reči, prorok ne mora da se bori i opravdava ugled i poruku. Ona nije njegova i Onaj koji ga je poslao stoji sa njim i potvrđuje Svoju Reč.

PROROKOVO POSLANJE

"I reče mi: Sine čovečji, ustani na noge da govorim s tobom. I uđe u me duh kad mi progovori, i postavi me na noge, i slušah Onog koji mi govoraše. I reče mi: Sine čovečji, ja te šaljem k sinovima Izrailjevim, k narod-ima odmetničkim, koji se odmetnuše mene; oni i oči njihovi biše mi neverni do ovog dana. K sinovima tvrdog obraza i upornog srca šaljem te ja, pa im reci: Tako veli Gospod; I poslušali ili ne poslušali, jer su dom odme-tnički, neka znaju da je prorok bio među njima. I ti, sine čovečji, ne boj ih se niti se boj njihovih reči, što su ti uporni i kao trnje i živiš među škorpijama; ne boj se njihovih reči i ne plaši se od njih što su dom odmetnički." (Jezekilj 2,1−6). Čemu svi oni silni doživljaji kroz koje je Jezekilj prošao? Zar nema Bog i drugih načina da formira svoga slugu? Zbog čega te teške pripreme? Jedan deo odgovora je − zbog prorokovog poslanja. Po-stoji tendencija među hrišcanima da svaku (oštru) proročku recč Biblije adresiraju na nevernike. To je upra-vo za njega, njih, često se čuje. Ali, proročka reč je pre svega za one koji veruju u proroke, Božji narod. Isus nije prvenstveno došao da evangelizira svet, nego izgubljenim ovcama doma Izraelova. Njima prvo jer su oni "evangeliziranja" sveta. Postali su kao otpali neznabošci (Jezekilj 2,3). Izneverili u pogledu So je obljutavila, svetlo postalo "romantična religiozna polu-tama." Prorokovo poslanje je pre svega Božjem narodu!

1. BOŽJI PLAN SA SVOJIM NARODOM

U Jestiri 3,8 Čitamo o jednom narodu "čiji su zakoni drugačiji od zakona svih ostalih naroda". Bili su rasuti (ne zbijen u svojim religioznim klubovima − crkvama) među ostalima, ali su se bitno razlikovali zbog svog praktičnog življenja Zakona koga im je dao Bog. Ljudi su to videli i znali da je bilo zbog njihovog Boga. Evangelizacija! U 5. Mojsijevoj 4,5−8 bila je data naredba narodu Božjem da živi po Božjim standardima i da će ostali onda videti da su najrazumniji narod (stih 6.). Svet čezne za istinom i slobodom. Ðavo ga je prevario "bezakonjem" u kome nema slobode već ropstvo. Živeti Božju Reč je najmoćnija evangelizacija.  Izrael nije izvršio zadatak i Bog im šalje proroke. Oni ih kamenuju, progone, ne primaju opomenu. Dolazi Isus. Kome? Izgubljenom svetu? Ne! Niko nije više izgubljen nego onaj koji je jednom bio nađen pa opet zalu-tao. Tada postaje slepac koji vodi slepca, Isus dolazi Božjem narodu, da ga vrati na njegov put − da bude opet prvak među narodima. Isus odlazi, Šalje učenike, Matej 10,5−6: "Ne idite k poganima... nego idite radije k izgubljenim ovcama doma izraelova." Njima, jer su "oni trebali da budu 'Jahve' utelovljen među narodima." Bog je živeo među njima, drugi su trebali to da vide. Međutim, izgubljenima Isus pronalazi njih dvanaest i rađa novi narod. U njemu hoće da objavi sebe drugim narodima. Dela 4,13 svedoče o tome da je Isus uspeo. Videlo se da su apostoli bili sa Isusom. Gde smo mi? Na zadatku, na putu...?

2. PROROK VIDI ŠTO OSTALI NE VIDE

 Jezekiljeva poruka je poruka očišcenja Božjeg naroda pre završnih dela na Hramu koji će otkriti slavu Božiju. Mi smo danas u tom periodu. Duh Sveti širom sveta čisti i obnavlja one koji su Božji narod i ulepšava, čisti zaručnicu za onoga koji će doći. Šta je Jezekilj video, a narod nije? Šta je Jezekilj video da bi sa tako strašnom porukom došao narodu? U Jezekilju 8,3 piše da ga je Duh podigao i poneo ga u božanskom viđenju. Da, Jezekilj je bio u svom duhu iznad onog prosečnog, mlakog stanja kod Božjeg naroda. Zato je video ... i imao je šta da vidi. Grozote opisane u stihovima 6−16. Danas bi mogli reći da je u Crkvi isto stanje. Mnoge denominacije su okrenule leđa Hekalu (Božjem hramu) i klanjaju se prema istoku. Velike crkvene organizacije danas žele da stvore neku "opštu" religiju, ujedine ponešto iz istočnih i drugih religija i stvore "najbolje".

Mnogi nanovorođeni hrišćani veruju više zvezdama, horoskopima i sličnim stvarima nego pisanoj Reči živoga Boga. U crkvama se svašta radi samo da bi se Bog izbacio (st. 6.) iz Njegove svetinje. Naša bogosluženja su danas loša religiozna teatralna predstava sa mnoštvom "duhovnih" tačaka programa i sa jednim "o, Bože blagoslovi naš program", na kraju. Gde je Bog? Gde je sloboda Duhu da nas vodi? Ljudi odlaze drugim religijama jer smo mi, narod Božji, promašili. Ali, Božji proroci nisu pomrli, koliko god to neki "mudri" teolozi tvrdili. Ne, službe i darovi nisu nestali! Duh Sveti nije zaspao.

I danas nam Bog šalje one koji Duhom vide više nego mnogi od nas. Pitanje je imamo li dovoljno poniznosti da priznamo ono na čega Duh Sveti kroz takve ljude ukazuje? Ili, dajemo li ponosu šansu da sve objasni i obrazloži? To je video Jezekilj ali to Bog (kroz svoje proroke) vidi i danas i poziva nas: "Vratite se mojoj Reči, mojim standardima... meni!" Da, u 2. Dnevnicima 7,14 je sledeće i danas aktuelno: "Ako se narod moj ... ponizi, pomoli, potraži lice moje, okani zlih puteva... uslišicu i izlečiću zemlju." Mnogi kažu da Bog ne govori više kroz ljude. Istina! Ne govori za one koji neće da čuju, duhovno gluve, koji idu svojim drevnim, tradicionalnim stazama. Ko ima uši da čuje... taj čuje, jer Duh po celom svetu danas govori; "Očistiću narod svoj i učiniti ga Hramom svoje slave." To je bila poruka još kroz Jezekilja u 22,15. Znači prorok je poslan onima koji trebaju obnovljenje i povratak a već jesu deca Božja. (Jona i Avdija su jedni od retkih proroka poslani neznabošcima).