Da, posle svih doživljaja koje je imao, Petar je kasnije, znajući cenu, shvativši svoju ljudsku nemoć, mogao da sledi, ali u drugoj snazi i pod drugim uslovima. Da je krenuo onda kad je on osecao inspiraciju (više od svoje ljudske samouverenosti nego od Duha), prošao bi kao i Mojsije (to se i dogodilo kasnije) i svi drugi, koji su ikada pohađali nastavu u "proročkoj školi." U početnom zanosu i inspiraciji mnogi su od nas spremni da izjave što i brat Petar − da ćemo i umreti ako treba za Gospoda, iako je većini od tih istih teško i dan živeti potpuno za njega. Sećam se, pre više godina, jednom sam, u svojoj bujnoj novoobraćeničkoj mašti spomenuo pred jednim bratom svoje snove o tome kako bih voleo umreti za Hrista na nekom trgu pred hiljadama ljudi. Čuvši to, brat mi je rekao: "Da, ali samo ako te Bog pozove u nešto tako, to onda ima smisla." Tako je mnogo misli i "snova" u glavi malog "Mojsija" i "Petra", naročito u nestrpljivosti početnog zanosa koji retko zna šta je prava cena  božanskog poziva i divno je sanjariti o velikim stvarima za Božje carstvo, naročito kada su snovi od Boga u Božje vreme i kada računaju da budu ostvareni sa božanskom snagom. I ono što je još važnije, to nije da mi sanjarimo za Boga, nego da znamo šta je na Božjem srcu i šta On želi da bude učinjeno.

3. Doživljaj shvaćanja svoje nemoći

Čitati o doživljajima koji su prorocima pokazali stvarnost njihovog poziva je potresna. Ako nismo to doživeli (ne na isti način ali u toj meri ozbiljnosti) nikada nećemo biti oslobođeni pogrešnog ljudskog samopouzdanja i potpuno zavisiti o Bogu u našem pozivu, a samim tim mislim, da nikada ne možemo u potpunosti da budemo upotrebljeni od Boga i doživimo kako je naša služba bila pod stalnim punim pomazanjem Duha Svetoga. Danilo na dramatičan način doživljava kako je njegova ljudska sposobnost i snaga ravna nuli u pozivu koga mu je Bog dao. Stih u Danilu 7,15 kaže da mu se "sav duh smeo", u 7,28 je "sav potresen, lica probledelog", u 8,27 je "obnemogao i bio bolestan više dana". Zvuci nestvarno. Ali, tako je. Onaj ko je pozvan od Boga, koji je u oduševljenju krenuo ne shvatajući da je mnogo ljudskog u njegovom početnom zanosu, i koga je Bog nakon toga poveo kroz doživljaje kroz koje je "uzdrmao sve ljudsko što je trebalo uzdrmati" da bi ono što je božansko ostalo u toj osobi, taj zna šta je Danilo doživeo. Ono što je božansko u osobi koja je pozvana i što posle svih "duhovnih zemljotresa" ostaje, ne zvuči i ne izgleda tako atraktivno. To je gola svesnost da Onaj koji me je pozvao, mora da učini sve! Svesnost da je SVA moja snaga u totalnom pouzdanju i zavisnosti od Boga, da dođe do Pavlovog razumevanja toga u Rimljanima 7,18: "Ja, naime, znam da nikakvo dobro ne stanuje u meni, to jest u mom telu. Zaista, hteti dobro jeste u mojoj moći ali nije učiniti ga," daje mi dobre šanse da, uz moje "da" Božjem pozivu budem svrstan među one koji su "jaki onda kada su slabi". A takve Bog upotrebljava.

PROROKOVA NEMOĆ (2)

1. PROROKOVA NEMOC − BOŽJA MOC

U prošlom nastavku govorili smo takođe o ovoj temi. Nastaviću sada na istu temu navodeći još neki primer koji govori kako su ljudi pozvani u proročku službu doživljavali svoju nemoć. Avram je otac vere. Pre nego šo je to postao, doživeo je promašaj koji mu je pokazao da verovati Bogu stoji iznad pouzdanja u ljudsku sposobnost. lako je "ostvario Božje obećanje" u svojoj snazi, morao je veoma brzo da uvidi da sin koga je dobio nije kao onaj koga mu je Bog obećao. U Božjem carstvu nema kopija. Sve što Bog radi je originalno. Tako je Avram postao otac vere posle promašaja i nakon što je shvatio da samo Bog može da uradi ono što je bilo potrebno da se uradi. Mojsiju je nakon početnog zanosa trebalo četrdeset godina da bi zaista shvatio šta znači biti svestan svojih nemogućnosti, svojih slabosti i se dogodi kroz silno delovanje samog Boga. On, koji je (svakako samo u sebi, jer se otvoreno hvaliti ne sme) u početku mislio da će on (a Bog će mu asisti-rati) ucčiniti sve oko izlaska iz Egipta, posle toga u pravoj duhovnoj skromnosti priznaje: "Ko sam ja da se uputim faraonu...?" (2. Mojsijeva 3,11). Posle doživljenog poniženja, promašaja njegovih ljudskih mogućnosti, Mojsije je znao šta znači biti ništa više od instrumenta u Božjoj ruci.

Shvatio je da Bog ne traži one koji mogu već one koji hoće da idu kada ih On zove. Bogu hvala za promašaje. Bogu hvala za mogućnost u Duhu Svetome da sagledamo kako je svaki promašaj našeg tela samo pozitivna stvar. David govori o tome u Psalmu 119, stihovi 67 do 71. "Dobro mi je što sam ponižen, da bih tvoja naučio pravila". David se nije pri promašaju opravdavao jer je znao da od njegovog tela ili od njegovog ljudskog intelekta nema ništa pravo. Neki od nas mogu za najmanji promašaj da nađu hiljadu izgovora i opravdanja jer nisu spremni da prihvate činjenicu da Bogu nije neophodno potrebno sve ono što smo mi postigli tokom godina. Ne govori li Božja Reč da je On odabrao ono što ljudski "nije ni mudro ni moćno"? (1. Korinćanima 1,26). Ono što se posle svih ovih promašaja javlja u prirodnom čoveku jeste strah od poziva. Kada čovek vidi da je poziv u božansku službu više od "završene Biblijske škole i sposobnosti održavanja reda u religioznom pozorištu", onda se u njegovom telesnom čoveku pojavi težak osećaj nemoći. Danilo je, videvši stvarnost svog poziva, je "izgubio snagu" tj. "onemoćao" (Danilo 10,7−8).

Ovde postoji deo odgovora nama koji se dnevno pitamo zbog čega nas Bog više ne upotrebljava; neke od nas ne može više da upotrebi jednostavno zato što još nismo dovoljno onemoćali. Danilovo društvo se razbežalo pri tome i on je ostao sam. Ljudski je onemoćao ali je i dalje hteo da čini Božju volju. Tu je tajna. Kada moje mogućnosti dođu do nule, Bog je i dalje svemoguć"! Tu je, ustvari, tek početak. Većina, na žalost, tu završi sa svojom verom u svemogućeg Boga jer misli da je Bog svemoguć onoliko koliko oni sami mogu da razumeju i postignu. Goreti za izvršavanje Božje volje zato što u meni postoji uverenje da to nije tako teško za mene je "telesno otkrivenje, koje najčešće nije sišlo u nanovorođenog čoveka dublje od glave telesnog čoveka."

2. PROROKOVA REAKCIJA NA SVOJU NEMOC

Kada shvate svoju nemoc mnogi urade kao vecina ucenika: okrenu se shvativši da ovo nije "biznis" za njih i odu. Kako reaguju oni koji zaistaimaju poziv od Boga u službu? Reaguju onako kako i Petar u Jovanu 6,66−69: shvativši da je Božji posao drugaciji od religioznih crkvenih aktivnosti i od sistema ovoga sveta, Petar jednostavno priznaje: "Gospode, ja vidim da nisam u stanju ni trunke sam uciniti, ali shvatam da je tvoje carstvo drugacije od ovoga sveta i da se stvari ne događaju kroz one koji "sve znaju i sve mogu i za sve su primili diplomu", ali ja hocu ovako slab, sebe da dam Tebi, a Ti onda cini kroz mene ono što Ti možeš." Ima meðu nama "stabilnih i mudrih" koji u svojoj jacini nisu mogli da dožive radost i milost da ih silni Bog upotrebi jer im je njihova jacina bila prepreka. Mnogi pastiri ni u snu ne mogu da zamisle da bi pred Crkvom priznali svoje slabosti i greške jer se boje da ce im ugled i autoritet opasti. Mnoge pastire je đavo prevario uverivši ih da je nepogrešivost ono što pripada tituli pastora. Takvima može dobro doci da procitaju Davidove reci u 2. Samuilovoj 3,39!Postoji ljudska ustrajnost i cvrstina od koje Bog nema puno koristi. Biti ustrajan ne znaci isto što i biti "tvrdoglav u svom telu", ali postoji i božanska ustrajnost.

Ljudska ustrajnost kaže: "To ja mogu, izdržacu, posticicu (i negde spomene i Boga, jer to pripada izjavi ako je hrišcanin). Postoji i božanska ustrajnost koja "onemocala u ljudskom", slomljena i nejaka, vapi silnome Bogu i stavlja ono što ima − golo pouzdanje u Boga. Danilo je pao (Danilo 8,18; 10,9−10) ali ga je On, silni Bog, podigao. Zato stoji opomena Božje reci da "onaj koji misli da stoji, neka se cuva da ne padne" a isto tako i ohrabrenje za onoga koji padne da ce ga "gospodar njegov, koji je kadar, i podici."

3. PROROKOVA BOGOM DANA SNAGA

Kad se ovo odigra u našem duhu i shvatimo, te priznamo svoju nemoc, dolazi do revolucionarnog doživljaja. U duhu takvih "slabica" se rađa gorostas vere i pouzdanja u silnoga Boga. To ni slucajno nisu ljudi koji jedino kukaju kako ništa ne mogu da ucine i kako su oni samo jadnici od kojih Bog nema koristi. Ne! Oni jesu shvatili svoju nemoc ali im je otkriveno da Bog nije slabic! To su ljudi koji u svim situacijama vide Božje mogucnosti jer se kroz sve, za njihovo telo ponižavajuce doživljaje, nešto novo rodilo u njihovom duhu. Rodila se božanska vera i hrabrost pred kojom, i kada fizicka kolena klecaju, brda moraju da se bacaju u more, Ti "slabici" uvek vide Božje mogucnosti. Oni prvi, u problemima bi dali "mudre savete" i rekli: "Bolje i ne pokušavaj. Ja sam pokušao i znam da ne ide." Ali ovi drugi koji su doživeli poniženje svojega JA i naucili tajnu jacine, oni mirnim glasom kažu: "Istina je, ljudski govoreci nema šanse... ALI, Bog je veci od mene i nas i naših nemogucnosti." Njihova slabost je otvoren put za Božju jacinu. Shvativši ovo, Pavle uzvikuje: "Kada sam slab onda sam jak." O, kako ludo ovo zvuci u ušima onih koji žive po duhu ovog sveta a kako milo zvuci Božijem uhu! U 2. Dnevnika 16,9, piše da "Božje oci gledaju po celoj zemlji, kako bi On svojom snagom opremio one cija su srca iskrena pred njim". (švedski prevod).

Strah koji se prirodnom coveku javlja zbog velicine zadataka i njegove nemoci, biva s vremenom pobeðen pouzdanjem u Božju moc i, suverenost u svakom trenutku. Samson, iako pomazan Božji sluga, nije tokom celog svog života ucinio za Boga toliko koliko u trenucima svoje najvece slabosti − u trenucima smrti. Kada je znao da više ne može u svojoj snazi ništa da ucini, zavapio je Bogu i strahovita snaga od Boga je došla u njega. Kad je "bio vec blizu smrti" u svojoj snazi, Bog je imao sansu da ga upotrebi u božanskoj snazi. Zato se Pavle raduje u svojim slabostima: sto više on slabi, sve više ima mesta za silu Duha Svetoga. Imati silu Duha Svetoga ne znaci samo verovati da je Duh Sveti silan, nego isto toliko verovati da sam ja slab.

4. BOŽJA SNAGA OBECANA SLABIMA KOJI SU POZVANI

"U Bogu mom je snaga moja sva..." kažu reci jednog horusa koga Božji narod peva. David, okružen nevoljama sa svih strana, nemocan da bilo što ucini, bez ikoga da ga teši i hrabri, doživljava istinitost tih reci. U 1. Samuilovoj 30,6 piše: "Ali se David ohrabri u Gospodu, Bogu svom." Psalam 84,6 kaže: "Blažen komu je pomoc u tebi, dok se sprema na svete puteve." O, Gospode, daj da shvatimo ovo! Kampanje i evangelizacije se danas oslanjaju više na velike govornike, dobru organizaciju i silne metode, nego na stvarnu prisutnost Duha Svetoga. U takvim krugovima se cesto cuje da nam je Bog dao razum i da treba da ga koristi. Amen! Istina je. Niko nije protiv razuma. Ali je i sam Bog protiv razuma koji zauzima mesto što mu ne pripada. Jedna od funkcija razuma je i ta da shvatimo šta sve razumom i ljudskom snagom ne možemo. Interesantno je promatrati danas crkve koje tvrde da je vreme darova Duha Svetoga prošlo. Ta je izjava vrlo ozbiljna a oni koji je daju, trebalo bi da poslušaju onu narodnu "ispeci pa reci". Može li Crkva danas vršiti božanski rad bez božanskog oruđa? Darovi Duha Svetoga nisu ništa drugo vec božansko oruðe za božanski rad. U svetu u kome demoni nisu nikada tako ocigledno manifestirali svoju prisutnost, cime se, ako ne božanskim sposobnostima, Crkva može s tom napasti obracunati?!

Ili nam je teologija toliko pomutila um da mislimo kako cemo se rešiti tako što cemo sve to proglasiti nevažecim za današnjicu? Jedan od najstrašnijih izraza teološke umišljenosti i ponosa je reci da darovi Duha Svetoga nisu potrebni današnjoj Crkvi! Ako nam oni nisu potrebni danas, onda koliko ja razumem, Božji rad možemo da završimo kao posao danas. Ako je prvim ucenicima trebala snaga odozgo, da li je moguce da smo mi duhovniji od njih i da imamo druge, duhovnije, metode? Najduhovniji metod za koju Pismo zna je zapisana u Zahariji 4,6: "Ne silom niti snagom, vec Duhom mojim!" Usuđuje li se ko od nas reci da je ovo zastareo metod? Na kraju rec ohrabrenja nama koji se osecamo slabima − "Veran je onaj koji vas (nas) je pozvao: On ce to i uciniti." (1. Solunjanima 5,24). Vreme je da zbacimo Saulov oklop i ostalo naoružanje sa sebe i da se onakvi kakvi jesmo, slabi u nama samima, bacimo u silne ruke živoga Boga koji se nikada ne menja, ne umara, niti slabi. Neki ce ici u svojoj snazi a neki u imenu našega Boga koji je Gospodar nad vojskama. Ici u tom imenu, ako ništa drugo, garantuje Božji blagoslov. A on je vredniji od svega što je rođeno od tela.

PROROK POD BOŽJOM ZAŠTITOM

Jedan od razloga što se ne usuðujemo za radikalan, prorocki život je strah od "prorocke sudbine". Teške situacije poniženja i fizicke boli koje su Jezekilj, Isaija, Jeremija, Danilo i ostali proroci preživeli, zadaju nam strah. Setimo se Petra, raspetog glavom na dole, Stefana kamenovanog, apostola u areni meðu lavovima i prirodna je reakcija da svi poželimo da proživimo naš život u miru i stignemo u Nebo bez vecih patnji. Dobro je spomenuti da muceništvo nije bilo za sve. Niko nam nije obecao osloboðenje od progonstava i izrugivanja ovde na zemlji ali je mucenicka smrt nešto što je privilegija samo onih koji su pozvani na to. Zato, strah od toga ne bi trebalo da nas paralizuje.

BOG ŠTITI ONE KOJE JE POSLAO

Ne postoji ni jedan razuman poslodavac koji bi želeo da mu radnici provode dane u bolestima i da budu onemogucavani raznim tragicnim doživljajima vec da uspešno rade na svom radnom mestu. Bog nije ni malo lošiji od ovozemaljskih poslodavaca. "Zaštita na radnom mestu" Božjih radnika funkcioniše bolje nego u bilo kojoj ovozemaljskoj instituciji. Kod Boga je radnik još uvek važniji od mašine. Gospod je obecao svojim prorocima (svoj svojoj deci) svoju zaštitu u onome u što ih on šalje. Psalam 105,12−15 govori o Božjoj brizi za svoj narod. Izrael je imaoobecanu Božju zaštitu dok je poslušno hodao sa Bogom.

"Ne dirajte u moje pomazanike, ne nanosite zla mojim prorocima." Kao što svaki otac stoji na strani svog deteta koje napadaju jaci od njega, tako naš nebeski Otac stoji na našoj strani u svim situacijama kad smo u Njegovom poslu celog našeg života. Božja zaštita je bila nad Izraelom dok je još bio brojcano mali. Mi ponekad mislimo da moramo da budemo "veliki" da bi Bog imao razloga da ucini nešto za nas i da nas posebno cuva. Jedna od poznatih narodnih izreka: "Ko se cuva i Bog ga cuva" cesto izlazi iz ljudskih usta. Svakako, kušati Boga na taj nacin a ne živeti po njegovoj Reci, ne garantuje Njegovu zaštitu, dobro je znati da i kada ja nisam tako sposoban da cuvam sebe i sam se izbavim, preostaje On i Njegova zaštita koja je bolja od svih mojih sposobnosti da se sacuvam. Postoje tri jednostavna razloga za naše (potpuno) pouzdanje u Božju zaštitu u našim životima.

1. Njegova smo svojina

Zaharija 2,12 pokazuje koliko visoko Gospod vrednuje svoju decu. On zna koliko je covek vredan i zato je za covekovo iskupljenje platio krvlju svog Sina. Zar bi mu manje stalo do nas sada kada smo skupo kupljeni? Ima li coveka koji skupo placeni auto ostavi "na milost i nemilost sudbini?" Ti i ja smo dragoceni u ocima Oca nebeskog. Isaija 43,1−5 govori o tome; "Ovako govori Gospod koji te je stvorio: ne boj se... otkupio sam te... poznam te po imenu... ti si moj... dragocen si u mojim ocima... vredan si... ja te ljubim..." O, kakvih li ocinskih reci! Koliko miliona dece ovoga sveta proživi svoje detinjstvo a da im je uskracena ova radost sigurnosti oceve ljubavi, a nama je to dostupno svakodnevno. Ocevi ovoga sveta, doðite k njemu "od koga je sve što se otac zove", tamo ima ljubavi i za vas i za vašu decu kroz vas. Rimljanima 5,6−10 govori da nas je ljubio dok smo još bili grešni, da ce nas sada, kad je za nas platio tako visoku cenu da bismo postali Njegovi, još sigurnije štititi i cuvati do dana Hristovog. Juda kaže da je On kadar sacuvati nas do kraja. Znaci, Božja zaštita je nad tvojim životom jer si Njegova svojina.

2. On nas je pozvao

Koji nas poziva u zadatak izvršenja Njegovog plana taj nas i osposobljava za to, ali ne samo to. On se i brine za nas. Onaj deo plana za koga je odlucio da se ostvari kroz nas, može se ispuniti samo ako nas nešto "nepredviđeno" ne prekine u tome. U Delima 27. je brodolom bio taj događaj koji je Pavla htio spreciti da ne ispuni Božji plan. Ali, i usred oluje je bio Onaj koji ga je poslao, i st. 24. kaže: "Ne boj se, Pavle! TI TREBA DA DOÐEŠ PRED cara." To je bio Božji cilj i Bog je s njim u svemu do toga cilja. Isusa su pokušali da "uklone" mnogo puta ali nisu mogli jer "Njegov cas još nije bio došao" (Jovan 7.30.44; 8,20). Cak ni u ovom životu i svetu niko drugi do Boga ne odlucuje kada ce Njegove sluge otici. Ne. svet ne odlucuje niti onda kada ih kamenuje i razapinje! Naš "poslodavac" koji nije kruti gospodar kome je stalo do materijalnog nego je pre svega Otac nebeski, On odlucuje o broju naših dana. U Luki 22.37 piše da je pocelo "da se primice ispunjenje" onoga što se na Hrista odnosilo. On je znao da se približava Njegov cas. Mojsije je znao kada mu se kraj približavao, Ilija je znao, Pavle je znao. Da, Božje sluge su u ruci svog SVEMOGUCEG OCA koji jedini odlucuje o broju njihovih dana. Nije bilo moguce celom svetu razapeti Isusa kada su oni to hteli. Matej 26,55−56 to jasno pokazuje. Po Njemu, ljubljenom Sinu, i mi smo Njegova ljubljena deca. Ista zaštita je obecana i nama. Živi za Njega, u Njegovoj volji i onda možešda primeniš izreku koju je neko jednom rekao: "Boj se Boga i nikoga više."

3. Gospodar štiti svoga slugu

Biti veran sluga daje veliku hrabrost. U 1. Timoteju 3,13 piše da "dobro vršenje poverene mi službe daje veliku sigurnost". Jedan od najuverljivijih primera za to je Ilija. Znajuci da nije u svom privatnomposlu, Ilija je imao potpuno pouzdanje u onoga koji ga šalje, u Boga. Opkoljen mnoštvom bezbožnih ljudi koji su tražili njegov život, Ilija se okrece onome koji ga šalje. U 1. Carevima 17,1 Ilija se hrabro moli zastrahovitu prirodnu promenu jer ima pouzdanje u "Boga kome služi". U 18,15 se opet vidi da je svestan kome služi i odakle dolazi njegova vera u zaštitu. U 18,36 se vidi da ima pravilno razumevanje situacije − on je sluga, ne svojih ciljeva vec Božjih i zato se obraca Bogu da On potvrði Sebe kroz njega kao slugu. Koliko je opasno "igrati se sa Božjim prorokom" pokazuje možda najstravicniji primer sa Jelisejem. U 2. Carevima 2,24−25 opisan je slucaj kada su ga najednom od njegovih misijskih putovanja deca izrugivala. Medvedi iziðoše u tom trenutku iz šume i rastrgoše ih. Bog štiti svoje sluge. Svakako. Bog nas ne šalje da, kao što su ucenici hteli, "prizivmo -vatru sa neba" na one koji su protiv nas, ali se jasno vidi da On, sam Bog, štiti svoje sluge. Ako je Jovanu Krstitelju odsecena glava, to nije bilo zato što je Herod to mogao da ucini, vec zato što je Jovanovo vreme došlo kraju. Cinjenica da su Stefana kamenovali ne pokazuje da ovaj svet može da postupa kako on hoce sa Božjim slugama, vec se tako dogodilo zato što je Bog tako dopustio da bi se kroz takvu smrt proslavio. Cak i u samoj smrti je postojala Božja zaštita. Stefan je gledao otvoreno nebo i Sina Božjeg koji ga je vec u tom trenutku cekao − njega, vernog slugu, kome i u trenutku smrti pripada zaštita onogakoji ga je kroz celi život štitio na putevima na koje ga je On slao.

ZAŠTITA OSOBE U POTPUNOSTI KROZ CEO ŽIVOT

1. Jovanova 5,18: "Znamo da ni jedan koji je roðen od Boga ne živi u grehu, NEGO GA ROÐENI OD BOGA CUVA, I ZLI GA NE MOŽE DOHVATITI." Haleluja! Dok smo bili u carstvu tame bili smo podložni "prirodnim silama sveta", Galatima 4,3. Ali smo danas u carstvu Njegovog ljubljenog Sina. Tu Bog odlucuje! On je Car celog sveta! Sakriveni smo u Hristu. Bog nas cuva savetom da se cuvamo i uklanjamo, 1. Carevima 17,3. Cuva nas svojim Duhom Svetim, 1. Carevima 18,2. Njegova je ruka nad nama da nas cuva kao Jezdru, 7,28; 8,18.22; 8,31. On šalje anðele da nas štite. 1. Mojsijeva 19,5−11 nam pokazuje anðeosku zaštitu nad Lotom kada su ga nasilni homoseksualci napali. Psalam 34,8 kaže: "Anðeo Gospodnji tabor podiže oko Njegovih +-poštovalaca da ili spasi." Anðeli su službenici onima koji su nasledili spasenje, kaže Božja rec, Jevrejima 1,14. Oni nisu samo mala "slatka bica" koja cuvaju malu dobru decu, nego silni vojnici Božje vojske koji štite i saraðuju sa Božjim narodom u onom zadatku koji im je Bog dao. Oni su svi spremni službenici koji u svakoj situaciji kada smo u volji Božjoj, na Njegovom zadatku, spremno deluju u našu korist. Oni su u zatvorima, na putovanjima u pustinjama da nas hrane, svuda, kako bi pomogli svetima da ustraju i izvrše ono na šta su poslani. I na kraju, ne samo da nam je ostavio obecanja o zaštiti i brizi za nas i da nam daje anðele zaštitnike kao što je Izraelu dao Mihajla (Danilo 10,21), nego Sam štiti svoj narod. Psalam 125,1.2 kaže: "Ko se uzda u Gospoda, on je kao brdo Sion: ne pomice se, ostaje dovijeka. Bregovi okružuju Jeruzalem:

JAHVE OKRUŽUJE NAROD SVOJ ODSADA I DOVEKA." Amen!

Da, Bog je to ucinio prilikom izlaska iz Egipta, u svim vekovima posle toga i u Hristu Sinu svojemu je pokazao da se ne menja, taj silni cuvar naroda izraelskog i svakog onog ko u Njega stavi svoje pouzdanje. "Pa nek padaju tisuce kraj tebe, deseci tisuca s desne tvoje, tebi se nece primaci... Jer anðelima svojim zapovedi da, te cuvaju na SVIM putevima tvojim" (Psalam 91,7.11). To je Rec Istinitoga Boga, tvog i mog Oca nebeskog. Predajmo se dnevno Njegovim obecanjima i Reci. Psalam 91,2 je kljuc da živimo u tome: "...reci Gospodu: 'Zaklone moj! Utvrdo moja! Bože moj u koga se uzdam.'". Naše predanje Njegovoj Reci i istinitost obecanja cini tu rec delotvornom u našim životima i stavlja "službene duhove", Njegove anðele u akciju u našu korist. Na kraju jedan dogaðaj iz Rusije. Pastora dovode u milicijsku stanicu i zahtevaju od njega da se odrekne Hrista, te ce ga onda pustiti slobodnog. On ne pristaje na to. Šef stanice, iznerviran verom "tog primitivca" u "nekog Isusa Hrista", vadi svoj pištolj i kaže pastoru: "Ne znaš li da imam vlast nad tvojim životom?" i podiže pištolj prema licu pastora. S Božjim mirom u srcu ovaj hrišcanin odgovara:           "Ti nemaš nikakve vlasti nad mojim životom. Moj život je skriven u Isusu Hristu."

Na te reci doticni šef pada mrtav pred "golorukim" hrišcaninom ciji metod odbrane nije "zlo za zlo" vec jednostavno pouzdanje u Stvoritelja neba i zemlje. Onaj koji nas je pozvao VERAN je! "Vernost je Njegova štit i odbrana" (Psalam 91,4) za tebe i mene, Njegovu decu koju ljubi On koji nas je iskupio skupocenom krvlju Isusa Hrista.                                      

Stojan Gajički,  lektura slova u toku ispravka

odgovara, misionar: Nikola Mijatov- Meister