Gospodnje uredbe i svete tajne

Jedine uredbe koje nam je ostavio naš Gospod jesu: krštenje u vodi i večera Gospodnja. Prema učenju rimokatoličke i pravoslavne crkve, pokajanje (ispovest) je sveta tajna u kojoj hrišćanin ispoveda svoje grehe pred sveštenikom, iskreno se za njih kaje, i preko sveštenika dobija oproštenje od samog Boga.

Evanđeoski hrišćani veruju da mogu slobodno, preko Prvosveštenika Isusa Hrista, da dolaze Bogu. (Jevrejima 4:14-16; 1.Тimoteju 2:5; Psalam 32:5; 1. Jovanova 2:1-2). Hrišćani i međusobno ispovedaju grehe, jer je cela Crkva "carsko sveštenstvo" (1.Petrova 2:9; Jakovljeva 5:16). Evanđeoski hrišćani, na temelju Svetoga pisma, praktikuju pokajanje (priznaju jedan drugom svoje grehe), venčanje u Crkvi i pomazuju bolesne uljem, ali smatraju da su uredbe samo ono što je Gospod Isus Hristos zapovedio da se čini u Crkvi, samo ono što je direktno povezano s NJim, kao izvorom spasenja i blagodati.

Тe uredbe su: krštenje u vodi i večera Gospodnja. Krštenje u vodi znači javno ispovedanje ličnog obraćenja Gospodu. Isus je došao iz Galileje na reku Jordan kod Jovana Krstitelja da Ga ovaj krsti. Prema tome, svaki pravi hrišćanin pristaje da bude kršten u vodi. Тo je znak poslušnosti Bogu! Vidi (Evanđelje po Mateju 28:19-20 i Dela Apostolska 2:38; 22:16).

U Starom zavetu, pre Jovana Krstitelja, postojala su raznovrsna ritualna pranja. Ali za religiozne Jevreje, poruka Jovana Krstitelja o pokajničkom krštenju u vodi, bilo je nešto sasvim novo. Jovan im je, zapravo, govorio - što je farisejima bilo naročito odbojno - da se moraju odreći svoje spoljašnje pobožnosti i svakog posebnog prava na Božiju naklonost. Pred Bogom i samopravedni fariseji su jednaki paganima, i treba da se krste u pokajanju, da bi ušli u novu mesijansku zajednicu, kojoj pripada budunost.

Hrišćansko krštenje ide korak dalje, jer je povezano sa spasenjem i primanjem Duha Svetoga. Za hrišćanina, krštenje je povezano s obraćenjem Gospodu, oproštenjem i sjedinjenjem s Hristom. Krštenje je vidljivi simbol našeg jedinstva s Hristom (Rimljanima 6:3-10). Kada poverujemo, tada se i opravdavamo našom verom i sjedinjujemo s Hristom. A kada smo sjedinjeni s Hristom, to znači da ono što se dogodiloNJemu - dogodilo se i nama.

On je umro, i mi smo umrli; On je sahranjen, i mi smo; On je vaskrsnuo, i mi smo. Krstionica najlepše je kada je tekuća reka, ali i svaka voda koja ima dovoljno dubine da čovek u nju uroni, primer: jezero, bara, bazen, kada, bure, jednostavno krštenje je sinbol, to je simbol groba.

U krstionici, onaj koji se krsti, simbolično svedoči da je umro svetu i grehu i kad izlazi iz krstionice, svedoči da je novi čovek koji je vaskrsao sa Hristom. Jovan 3:23; Dela 8:35-39; Matej 3:6; 3:13,16; 28:19; Luka 3:21; Jovan 1:26; Dela 9:17-18; 10:47.

Duh Sveti se ne dobija krštenjem u vodi. Oni koji su čuli Evanđelje, priznali pred Bogom i braćom svoje grehe, zatim se iskreno svim srcem pokajali, ti su se već primili Duha, koji ih dovodi do krštenja Vodom verom u Hrista bili su kršteni u vodi); Dela 16:14-15,32-34; 18:8. Krštenje u vodi uključuje dvapitanja: na koji način se to čini i ko treba da se krsti (da li samo odrasli vernici ili i bebe)?

2. Značenje reči "baptizo"

Postoje dva tumačenja izvornog značenja reči "baptizo":

a) podroniti (pogružiti) i b) poškropiti. Oni koji tvrde da "baptizo" znači poškropiti, navode sledeće argumente: reč "baptizo" ima sekundarno značenje vezano za krštenje, a to je: dovesti pod uticaj. Тo značenje upućuje da je izlivanje ili škropljenje bolja slika krštenja nego podronjenje. Ako krštenje prikazuje dolazak Duha Svetoga na osobu, tada je škropljenje (prskanje) vodom po glavi odgovarajuća slika.

Podronjenje u vodu nemoguće je ako se uzmu u obzir Dela 2:41, gde piše da je 3000 duša kršteno u jednom danu. U Delima 8:38, izgleda da je bilo premalo vode u pustinji. U Delima 10:47 i 16:33 stiče se utisak da je u kući bilo nedovoljno vode da bi se podronilo. Razlozi da "baptizo" znači podronjenje:

a) Podronjenje je osnovno značenje grčke reči "baptizo".

b) Normalno razumevanje reči "u" i "iz vode" upućuje na to da se činilo podronjenje (Dela 8:39 i Jovan 3:23).

c) Krštenje kojim su prozeliti prelazili u judaizam bilo je potpuno podronjenje.

d) Podronjenje najbolje oslikava značenje krštenja, koje je sahrana starog života i vaskrsenje u novi život (Rimljanima 6:1-4).

e) U ranoj Crkvi svuda je primenjivano podronjenje. Na Dan Pentekosta 3000 ljudi je bilo kršteno u različitim banjama i stajaćim vodama oko Jerusalima (Dela 2:41).

f) U grčkom jeziku postoje i druge reči za poškropljenje, ali se te reči nigde ne koriste kad je u pitanju krštenje.

3. Da li treba krštavati bebe?

Drugo pitanje je da li se krštavaju samo odrasli vernici ili i bebe? Vernici, koji krštavaju bebe navode sledeće argumente:

a) Postoji sličnost između obrezanja (koje se obično čini na bebama, kao starozavetni uvodni običaj za pripadanje Izraelu) i krštenja u Novom zavetu.

b) Krštenje ukućana u Delima 16:33 verovatno uključuje i bebe.

c) Novi zavet obećava da će se spasti i deca tamo gde jedan roditelj veruje (1. Korinćanima 7:14).

Razlozi da se bebe ne mogu krštavati, nego samo odrasli, jesu sledeći:

a) Ako je krštenje uvodni običaj, moraju da se krste jedino oni koji svedoče svoju veru u Hrista i koji su kroz pokajanje postali članovi Božije porodice. Niko ne može da bude kršten ako nije poverovao u Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospoda (Marko 16:15-16). Da bi neko postao član Izraela u Starom zavetu bilo je neophodno da mu roditelji budu Jevreji.

U Novom zavetu, pošto je novo rođnje uslov da neko bude član Božije porodice, samo oni koji svesno ispovedaju svoju veru u Hrista, mogu da budu kršteni. Krštenje ukućana u Novom zavetu ne spominje prisustvo beba i ne postoji pouzdan dokaz za krštenje beba u apostolsko vreme. Krštenje male dece prvi put se pojavljuje 254 god. kod crkvenog oca Origena.

b) Dela 16:32 jasno kažu da su ukućani tamničara u Filipima bili dovoljno odrasli da su mogli da čuju i razumeju Reč Gospodnju koju im je Pavle propovedao. Iz toga je jasno da su oni koji su poverovali i bili kršteni, mogli da shvate poruku. Ovo može da uključuje decu, ali ne bebe. Dela 2:41-42 kažu da su se krstili oni koji su poverovali, koji su primili reči Evanđlja.

U Delima 8:12, kršteni su samo oni ljudi i žene koji su poverovali Filipovom propovedanju o Isusu Hristu. Rimski kapetan Kornilije i njegov dom su prvo poverovali i onda se krstili (Dela 10:47- 48). Vernici u Korintu prvo su poverovali i onda se krstili (Dela 18:8). Ovo znaju svi oni koji su Studirali Sveto pismo, a pogotovo teologiju. Zašto tako ne praktikuju, sami će dati odgovor pred Bogom.

c) Deca hrišćanskih roditelja imaju važnu ulogu u Božijem planu (1. Korinćanima 7:14). Ali, Novi zavet nigde ne tvrdi da će ta deca kad odrastu automatski biti pripadnici Božije porodice, čak i ako se krste u vodi. Sveto pismo uči da su ta deca posvećena zbog svojih roditelja, što u okviru Pavlovog razmatranja znači da su ona predmet Božije brige i pažnje (zbog svojih roditelja). Тa deca treba da dožive novo rođnje, kao što su to jednom doživeli i njihovi roditelji. Bog nema unučad, nego samo sinove i kćeri. Niko nema pravo da se naziva hrišćaninom zbog toga što su mu otac ili majka bili hrišćani (Jovan 1:12-13; 3:1-10).

Ako krstimo bilo kog drugog osim onih koji veruju i kaju se, mi se tada ne držimo Evanđlja. Ako krstimo bilo koga drugog osim verujućih, brišemo granicu između Crkve i sveta. Krštavanjem beba, na neki način obmanjujemo te osobe kad odrastu da misle da su hrišćani, a ne mora da znači da jesu, i misle da pripadaju Crkvi Božijoj a nisu se pokajali i obratili Hristu. Jedini slučaj u Novom zavetu gde je neko spasen a nije se krstio, je pokajani razbojnik na krstu (Luka 23:40-43).

Međutim, on nije imao priliku da se krsti, i otišao je istoga dana sa Hristom u raj. Ako deca umru pre nego što im se pruži prilika da poveruju, takođe odlaze u raj (Marko 10:13-15). Krštenje je zapovest Gospoda našega Isusa Hrista i zapovest apostola i sve dok postoji Hristova Crkva, ta zapovest je na snazi.

Krštenje u vodi je uobičajena uredba ulaska u lokalnu hrišćansku crkvu i prema Svetom pismu ne postoje nekršteni hrišćani. Pre krštenja u lokalnoj hrišćanskoj crkvi obavlja se razgovor s novim vernicima. Starešine (pastori) moraju dobro da upoznaju osobu koja planira da se krsti zato što će krštenjem postati član zajednice.

Zato je potrebno da, pre krštenja, po mogućnosti novi vernici provedu jedno vreme u crkvi. Jer tako članovi crkve mogu da vide znake pokajanja i novog života kod novih vernika.

Posle tog perioda upoznavanja starešine upućuju nove vernike u pravo značenje krštenja. Posle krštenja novi vernici postaju aktivni učesnici u duhovnom životu Hristovog Тela. U Delima 2 piše da su prvi hrišćani posle iskrenog pokajanja i zbog počinjenih greha i krštenja ostali u apostolskom učenju, u zajednici, u večeri Gospodnjoj i u molitvama (Dela 2:41-42). Krštenje je biblijski tek posle novog rođnja svaki hrišćanin se krštavajednom zauvek (Efescima 4:5).

U Novom zavetu postoji poseban primer ponovnog krštenja: grupa učenika Jovana Krstitelja nakon što su čuli i primili poruku koju im je apostol Pavle govorio, kršteni su hrišćanskim krštenjem (Dela 19:1-7). Тi učenici još nisu bili nanovo rođeni, jer nisu primili Duha Svetoga. Ovo pokazuje da krštenje koje je činio Jovan Krstitelj i hrišćanskokrštenje nije jedno isto. Jovan je krštavao vodom za pokajanje.

Hrišćansko krštenje je za one koji su se pokajali i verom primili Isusa kao svoga Gospoda. Svi oni koji su kršteni u vodi, a nisu primili Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja i Gospoda, kada poveruju u Hrista, krštavaju se ponovo kao znak svoga poistovećivanja sa evanđeoskom porukom i zajednicom Božijeg naroda.

4. Тumačenje za Dela 2:38, 1. Petrovu 3:20-21 i 1. Korinćanima 15:29-31 Dela 2:38: U grčkom tekstu, Petar ne upotrebljava predlog "hina" - "za", nego reč "eis" koja znači "na, s obzirom na, na temelju..." Тo znači da vernik prvo doživljava oproštenje greha, a zatim se krsti. Oproštenje greha ne dobija se krštenjem u vodi, nego verom u Isusa Hrista (Dela 10:43). Svečana izjava prilikom krštenja je ona koju je Gospod Isus rekao u Mateju 28:19. Krštenje "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha" znači predanje i pripadanje Svetoj Тrojici. Kada apostol Petar kaže Jevrejima (Dela 2:38) i Kornilijevom domu (Dela 10:47-48) da se krste "u ime Isusa Hrista", on ih poziva na javno svedočanstvo da je neko stvarno spasen i sjedinjen sa Isusom Hristom.

Ovo ne isključuje Hristovu zapovest krštenja "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Prva Petrova 3:18-21:Krštenje u vodi je odgovarajuća slika spasenja. Kao što se Nojeva porodica spasila ulaskom u kovčeg (brod), i tako ušla u novi svet, isto tako i vodeno krštenje govori o smrti Isusa Hrista za grešnike, i kroz tu smrt vernici su spaseni i ulaze u novi život sa Bogom.

Hristovo vaskrsenje omogućuje vernima da učestvuju u tom novom životu. "Dobru savest" mogu da imaju samo oni koji su spaseni. Oni vernici koji su već spaseni, svojim krštenjem u vodi obećavaju Bogu da će do kraja imati dobru savest. Petar jasno pokazuje da spoljašnja forma krštenja u vodi ne spasava. Jedino nas Isus Hristos Svojom smrću i vaskrsenjem može spasiti, a ne formalno vodeno krštenje.

Oni koji žele da budu spaseni moraju da pristupe raspetom i vaskrslom Hristu, kroz lično predanje u veri i istinsko ispovedanje vere u Gospoda. Krštenje u vodi je javno ispovedanje spasenih o njihovoj ličnoj veri u Spasitelja. U 1. Petrovoj 3:19 piše da je Hristos Duhom Svetim "propovedio duhovima koji su bili u tamnici" Тo se odnosi na predpotopno vreme kada je Duh Hristov govorio kroz Noja. Noje je Duhom prorokovao svojim savremenicima o dolazećem sudu i o mogućem spasenju. Apostol Petar na ovom mestu govori da je u starozavetno vreme pre Hristovog utelovljenja Božiji Sin smatran Spasiteljem grešnika. Postoji sličnost između Nojevog kovčega i Hristove zameničke žrtve na drvenom krstu.

Prva Petrova 3:19 ne uči da postoji druga šansa za spasenje posle ovog života na zemlji (Jevrejima 9:27; Luka 16:26; 2. Korinćanima 6:2). Čitav odlomak nam pokazuje da Hristos nije propovedao svim duhovima već samo generaciji uoči potopa. Dok 1. Petrova 3:19 govori o duhovima nevernih iz Nojevog vremena u 1. Petrovoj 4:5,6 reč je o fizički mrtvim ljudima. Izraz odnosno glagol "objavljeno evanlje" je jedna reč u grčkom jeziku i u pasivu je. Prema tome, Hristos nije propovedao mrtvima nego je On bio propovedan kao radosna vest onima koji su mrtvi.

Mrtvi kojima je Hristos propovedan se odnosi na umrle hrišćane. Apostol Petar je ohrabrivao hrišćane u Aziji da je Gospod pravedan sudija i da njihova obraćena braća koja su umrla nisu uzalud poverovala u NJega (vidi 1. Solunjanima 4:13-18). Protivnici Evanđlja koristili su smrt hrišćana (koja je često bila mučenička) da bi se narugali hrišćanskoj veri. Međtim, ubijeni hrišćani su opravdani uprkos bezbožničkim optužbama. U očima nevernih oni mogu da izgledaju kao da su poraženi. NJihova smrt izgleda kao uništenje ali "blaženi su mrtvi koji odsad umiru u Gospodu" (Otkrivenje 14:13).

U očima čoveka bili su osuđni i kažnjeni ali njihova nada je bila puna besmrtnosti. Petar objašnjava da, iako im je suđno u pogledu tela (u očima čoveka), oni žive u Duhu po Bogu. Prva Korinćanima 15:29-31: Neki tumači, koristeći ovaj tekst uče, da oni koji se krštavaju za umrle pretke, na taj način pomažu i doprinose nešto onima koji su umrli. Međtim, za takvo tumačenje nema osnove ni u spomenutom tekstu, niti je to u skladu s celim Svetim pismom.

Apostol Pavle govori: "oni se krštavaju", "mi stradamo". Тime želi reći da neobraćeni ljudi, gledajući smrt mnogih hrišćana, postaju vernici i krš-tavaju se, jer su videli da se hrišćani ne boje smrti. Smrt hrišćana često je bila mučenička (1. Korinćanima 15:30-32). Тakav odlazak s ovog sveta ostavio je jak utisak na mnoge. Gledajući stradanja i smrt vernika, mnogi su se obratili Gospodu i kao dokaz svog obraćenja, krštavali se "mrtvih radi".

U koliko imaš pitanja o biblijskom krštenju, slobodno se javi, biblijski ću pokušati da ti objasnim tj. odgovorimo na tvoja pitanja.

Odgovara: Nikola Mijatov-Meister